O nama

Program rada centra posvećen je razvoju naučno-istraživačkog rada, jačanju naučno-istraživačkog podmlatka, saradnji sa ustanovama visokog obrazovanja i privrednim organizacijama u Republici Srbiji. U svom radu Centar se opredelio za jačanje inovativnosti, prateći u usvojenoj viziji i ostale strateške potrebe i prioritete Republike Srbije definisane u strateškim dokumentima na nacionalnom nivou, ali i evropskim strateškim dokumentima koji se odnose na razvoj nauke i oblast zelenih tehnologija. Imajući u vidu da zelene tehnologije pokrivaju široku oblast zaštite životne sredine i rad Centra je planiran u nekoliko istraživačkih oblasti od strateškog značaja, a to su pre svega:

1. Monitoring i remedijacija zemljišta, vode i vazduha:

A) fitoremedijacija i fitoekstrakcija zemljišta i voda,
Zagađenje životne sredine metalima i metaloidima posledica je svakodnevnih ljudskih aktivnosti i potreba. Imajući u vidu stabilnost ovih jedinjenja i sposobnost bioakumulacije, neophodan je monitoring njihove koncentracije i sporovođenje mera remedijacije u zagađenim ekosistemima. Fitoremedijacija je ekološki i ekonomski prihvatljiva mera za stabilizaciju i/ili ekstrakciju zagađivača u životnoj sredini. Na osnovu dosadašnjeg iskustva i razumevanja mehanizama toksičnosti i adaptacije na povišene koncentracije metala na industrijskom zemljištu, mi ispitujemo uticaj ekološki relevantnih koncentracija metala u kombinaciji sa visokim intenzitetom svetlosti, koji se očekuju prilikom revegetacije zagađenih zemljišta. Naša istraživanja obuhvataju i monitorig zagađenosti vazduha i nivo UV zračenja i insolacije u gradskoj sredini primenom biljnih bioindikatora.

B) imobilizacija enzima na prirodnim polimerima
Posebna pažnja se danas pridaje razvoju zelene i održive tehnologije za prečišćavanje voda. Razvijene su različite metode koje su pogodne za tretman ogromnih količina voda gde je i procenat uklanjanja fenola, kao primarnog zagađivača, veliki. Međutim, ne može se kontrolisati formiranje međuproizvoda koji su toksični.
U okviru Centra za zelene tehnologije radimo na razvoju polimernih sistema koji se sastoje od prirodnih polimera (alginat, celuloza) sa imobilizovanom peroksidaze za prečišćavanje voda od fenola. U metodi uklanjanja fenola polimerizacijom pomoću enzima peroksidaze i vodonik-peroksida, peroksidaza konvertuje molekule fenola do slobodnih radikala i vraća ih u sistem, gde slobodni radikali fenola reaguju međusobno formirajući poliaromatične proizvode. Ovi polimeri su nerastvorni u vodi i lako ih je ukloniti.
Drugi veliki zagađivač su teški metali. U okviru Centra za zelene tehnologije radimo i na razvijanju hidrogelova (na bazi celuloze, skroba), za prečišćavanje voda od teških metala.

V) fotokatalitička i foto-redoks i redoks razgradnja pesticida, industrijskih boja i farmaceutika i drugih polutanata
Tretman industrijskih otpadnih voda predstavlja jedan od gorućih ekoloških problema u Srbiji i posebno će biti aktuelan u narednim godinama tokom pristupnih pregovora s EU. Velike količine netretiranih otpadnih voda direktno se ispuštaju u površinske vode. Nedovoljno pažnje se posvećuje novoj generaciji polutanata koji dolaze iz farmaceutske industrije kao i industrijskim bojama koje se koriste u tekstilnoj industriji i proizvodnji hrane. Jedno od mogućih rešenja problema su fotokatalitički reaktori zasnovani na naprednim fotohemisjkim procesima oksidacije-fotolizi, kao i heterogenoj katalizi korišćenjem prahova i filmova visoko razvijene površine na bazi čistog ili dopiranog ZnO i TiO₂.Ovi materijali su netoksični, a fotokatalitička aktivnost im se proteže od oblasti UV pa do vidljive svetlosti. Osim toga, za razgradnju se mogu koristi i redoks aktivni metali već prisutni (ili suplementovani u manjim koncentracijama) u otpadnim vodama. Kroz UV-indukovanu redukciju npr. gvožđa ili kroz ekscitaciju samih (npr. aromatičnih) polutanata promovišu se kompleksne redoks interakcije i produkcija jakih oksidacionih agenasa koji doprinose razgradnji polutanata. Ovaj proces se može promovisati u samim reaktorima, ali se može osloniti i na prirodno UV zračenje što čini proces jeftinijim. Istraživanja u okviru Centra za zelene tehnologije se zasnivaju na razvoju novih dopanata i novih metoda sinteze koje omogućavaju dobijanje prahova visoke specifične površine. U narednom periodu će se takođe raditi na primeni novih materijala poput metal-organskih mreža (metalorganicframeworks – MOFs), izrazito velike površine, i poroznosti u fotokatalizi. Osim toga, u Centru se izučavaju fotoredoks-reakcije (mehanizmi i proizvodi) u cilju optimizacije ovog pristupa za razgradnju specifični polutanata (npr. laktamskih antibiotika, aromatičnih policikličnih jedinjenja iz procesa derivatizacije nafte, i sl.).

G) recikliranje neorganskog otpada (pepeo, zgura, otpad iz procesa krekovanja nafte)
Alkalno aktivirani materijali su relativno nova grupa vezivnih materijala koji se dobijaju reakcijom različitih silikatnih i alumosilikatnih materijala sa rastvorom alkalnog aktivatora. Dosadašnja istraživanja pokazala su da je za sintezu alkalno aktiviranih materijala moguće koristiti različite otpadne materijale, kao što su zgura visoke peći, elektrofilterski pepeo termoelektrana itd. U poslednjih nekoliko godina, rezultati nekoliko naučnih radova ukazali su na mogućnost primene još jednog otpadnog materijala, otpadnog katalizatora iz procesa katalitičkog krekovanja nafte, kao polaznog materijala za sintezu alkalno aktiviranih materijala. Istraživači Centra za zelene tehnologije aktivno rade na ovoj problematici već dugi niz godina kroz više nacionalnih i EUREKA projekata, a istraživanja će se nastaviti i u narednim godinama i to pre svega na temama:
• razvoj nove vrste veziva, alkalno aktiviranih materijala, na bazi dva industrijska otpadna materijala: elektrofilterskog pepela termoelektrana i otpadnog katalizatora iz procesa katalitičkog krekovanja nafte.
• razvoj nove vrste veziva, alkalno aktiviranih materijala, koji poseduju dobru otpornost na dejstvo požara i visoke temperature.
• razvoj nove vrste veziva, alkalno aktiviranih materijala, koji poseduju dodatni kvalitet i funkcionalnost (antimikrobno dejstvo, mogućnost samočišćenja, mogućnost prečišćavanja vazduha) primenom nano TiO2.
• razvoj nove vrste veziva na bazi portland-cementa i hemijski i/ili mehanički aktiviranog elektrofilterskog pepela termoelektrana i njegova primena u industriji građevinskih materijala, pre svega maltera i građevinskih lepkova.

D) Razvoj strategija za procenu rizika u zaštiti sredine uz monitoring zagađenja primenom bioindikatora
Nova saznanja o reakcijama biljaka na UV zračenje, pri čemu se ona ne odnose na štetan uticaj već na regulatorni aspekt delovanja UV zračenja na razvoj, izgled i optpornost kod biljaka, sve više nalazi svoje mesto u hortikulturi. Transfer znanja o uticaju UV zračenja na biljke u kombinaciji sa tehnologijama za manipulaciju UV zračenja, otvara vrata za nove mogućnosti u produkciji otpornijih biljaka.
Nova saznanja iz ove oblasti fiziologije biljaka, kada bi se primenila na pripremu rasada za zelene gradske površine, bi u kombinaciji sa monitoringom nivoa zaštitnih pigmenata predstavljala značajni doprinos urbanoj ekologiji.
Što se tiče praktične primene novih saznanja o korisnom dejstvu UV zračenja za biljke na svetskom nivou, Evropa je na prvom mestu. COST akcija koja je trajala 4 godine sakupila je iskustva naučnika i iskusnih proizvođača širom Evrope koji već primenjuju tehnologije zasnovane na doziranom UV zračenju. Za razliku od drvoreda i zelenih gradskih površina, gde se svetlost retko može kontrolisati, u zaštićenim prostorima sa dopunskim veštačkim osvetljenjem, npr. rasadnici kako drvenastih tako i zeljastih vrsta, može se dozirati zračenje iz specifičnih UV oblasti.

Đ) Karakterizacija stanja akvatičnih ekosistema i populacija riba u vodotocima Srbije:
• određivanja genotoksičnosti na bazi Kometa i mikronukleus testa;
• određivanja nivoa akumulacije teških metala, organskih zagađivača i analize histopatoloških promena u pojedinim tkivima i organima riba;
• izračunavanja hepatosomatskog i gonadosomatskog indeksa, kao i faktora kondicije;
• određivanja intenziteta i ekstenziteta zaraženosti riba parazitima;
• analize populacionih parametara kod riba;
• analize genetičke varijabilnosti pod uticajem fragmentiranosti i zagađenosti vodotokova;
• elektrofiziološka istraživanja funkcionalnih odlika vidnog organa riba;
• izračunavanja indeksa biotičkog integriteta.

E) Ispitivanje raspodele veličine čestica, morfologije i hemijskog sastava mikro- i nano-čestičnog zagađenja u vazduhu
Praškaste materije (PM) u vazduhu potiču iz različitih antropogenih stacionarnih ili mobilnih izvora, kao i iz prirodnih izvora. One mogu biti direktno emitovane iz nekog izvora ili se mogu formirati u atmosferi transformacijom nekih gasovitih zagađivača kao što su sumporni i azotni oksidi i isparljiva organska jedinjenja. Ono što se jednostavnim praćenjem isključivo koncentracije čestica ne može videti to je njihova morfologija, kao i hemijski sastav pojedinačnih čestica različite veličine, a upravo hemijski sastav čestica je bitan za utvrđivanje njihove toksičnosti, ali i izvora zagađenja i identifikaciju potencijalnih zagađivača. U okviru Centra za zelene tehnologije vrše se ispitivanja morfologije, hemijskog sastava i raspodele veličine čestica u vazduhu nedestruktivnom metodom skanirajuće elektronske mikroskopije sa energetskom disperzionom spektroskopijom (SEM/EDS).

Ž) senzori za gasove „staklene bašte“
Upotreba metal-oksida (MOx) kao konduktometrijskih gasnih senzora je pogodna u mnogim idustrijskim granama za detekciju skoro svih značajnijih gasova, pa i azotnih i ugljenikovih oksida kao tipičnih gasova „staklene bašte“. Iako se na ovoj vrsti gasnih senzora radi već nekoliko decenija, istraživanja su i dalje aktuelna i kreću se u pravcu povećanja osetljivosti senzora, sniženja granice detekcije i poboljšanja selektivnosti prema pojedinim gasovima. Osim metal-oksida postoji grupa materijala koja pokazuje izuzetan potencijal za primenu kao gasni senzori, a to su metal-organske mreže (metal organic frameworks – MOFs) koje se odlikuju izuzetnom specifičnom površinom i velikom poroznošću koju je moguće dizajnirati i kontrolisati u cilju postizanja selektivnosti prema određenim molekulima. U okviru Centra za zelene tehnologije vrše se istraživanja gasnih senzora na bazi MOx i MOFs u cilju dobijanja novih komercijalnih gasnih senzora, pre svega za gasove tipične za efekat staklene bašte.

2. Obnovljivi izvori energije

A) gorivne ćelije na bazi čvrstih elektrolita (SOFC), fotovoltaici i termoelektrici
Nanotehnologija i otkrića novih materijala otvaraju nove pravce razvoja alternativnih i obnovljivih izvora energije uvođenjem tehnologija koje su efikasnije, jeftinije i bezopasnije po životnu sredinu u odnosu na postojeće. Alternativni izvori energije kao što su fotovoltaici (solarne ćelije), termoelektrici, gorivne ćelije na bazi čvrstih elektrolita,biomasa i bioenergenti već duže vreme su aktuelni i našli su primenu u pojedinim energetskim sektorima i njihov udeo u proizvodnji energije u svetu je u stalnom porastu. Uvođenje alternativnih izvora energije je neminovnost za Srbiju, koja trenutno značajno zaostaje u ovoj oblasti u odnosu na Evropu. Istraživači Centra za zelene tehnologije su već godinama posvećeni istraživanjim u ovoj oblasti, što se može videti iz dosadašnjih rezultata i objavljenih radova, a istraživanja će se nastaviti i u narednom periodu i to prema sledećem planu:
SOFC: Sinteza nanoprahova elektrolita na bazi anjonskih (oksidi Gd, Ce i Sm) i protonskih provodnika (dopirani BaCeO3) različitim metodama na principima zelene hemije. Drugi pravac istraživanja odnosi se na sintezu elektroda koje su hemijski i termički kompaktibilne sa elektrolitom u cilju dobijanja funkcionalnih gorivnih ćelija, kao i na optimizaciju rada gorivne ćelije u nameri da se snizi radna temperatura, a poveća efikasnost i dugoročna stabilnost.
Fotovoltaici: Razvoj solarnih ćelija sa fotoosetljivom bojom, što podrazumeva: a) primenu efikasnijih boja i perovskitskih (ABX3) apsorpcionih slojeva koji imaju veći stepen iskorišćenja upadne svetlosti na postojećim sintetisanim elektrodama, b) sintezu 1D-3D nanostruktura TiO2 za fotoelektrode – doprinose boljem rasejanju upadne svetlosti unutar filma, većem iskorišćenju svetlosti, i/ili boljoj provodljivosti c) izradu 3D transparentnih supstrata manje električne otpornosti na bazi SnO2 dopiranog sa F, radi smanjenja rekombinacionih gubitaka pri transportu fotogenerisanih nosilaca naelektrisanja.
Termoelektrici: Sinteza i karakterizacija termoelektričnih materijala sa slojevitom kristalnom strukturom na bazi NaCo2O4 i njihovo dopiranje (Cu, Sr). U cilju dobijanja homogenih prekursorskih prahova za dobijanje keramike, akcenat će biti na sintezama iz rastvora, kao što su sol-gel, citratni i hidrotermalni postupak.
Elektroliza vode i niskotemperaturne gorivne ćelije: Vodonik se smatra čistim gorivom, sa visokim stepenom iskorišćenja pri konverziji energije. Obično se proizvodi razlaganjem prirodnog gasa, nafte, ili derivata nafte, u nuklearnim elektranama ili razgradnjom biomase. Međutim, čist vodonik se može dobiti elektrolizom vode, relativno jednostavnom i pouzdanom tehnologijom. Kao elektrolit se primenjuje 30% rastvor KOH, radna temperatura od 80oS i elektrode na bazi nikla. Osnovni nedostatak ovog procesa je još uvek velika potrošnja električne energije po jedinici zapremine izdvojenog vodonika (~ 5kWh m-3 H2). Elektroliza vode ima veliku perspektivu pod uslovom da se usavrše postojeći ili razvijaju novi katalizatori, koji bi imali bolju aktivnost i stabilnost i učinili ovaj proces efikasnijim i jeftinijim. Ovako dobijeni vodonik se koristi kao gorivo u niskotemperaturnim gorivnim ćelijama, gde se kao oksidaciono sredstvo koristi čist kiseonik ili kiseonik iz vazduha. Dalje usavršavanje postojećih i uvođenje novih sinteza katalizatora bolje aktivnosti i stabilnosti, što je predmet naših istraživanja, doprinosi smanjenju ukupnih troškova ovih tehnologija i širenju njihove komercijalne primene.

B) nove tehnologije za dobijanje biomase i bioenergenata
Razvoj biogoriva, kao obnoviljive energije koja ima potencijal da bude karbon-neuralna, je ključno za zamenu derivata nafte i za ublažavanje izazova vezanih za klimatske promene. Mikroalge predstavljaju optimalni izvor biomase za proizvodnju biogoriva 2. (biodizel, dobija se iz ekstrahovanih lipida) i 3. generacije (vodonik, dobija se kroz fermentaciju; mikroalge služe za uklanjanje ugljendioksida kao nusproizvoda, i kao izvor biomase). Međutim, neophodno je poboljšati produkciju i profil biomase iz mikroalgi, kako bi cena biogoriva bila konkurentna na tržištu. Međunarodna agencija za energiju kao i EU potenciraju i promovišu produkciju biogoriva iz mikroalgi. U okviru Instituta za multidisciplinarna istraživanja i samog Centra će biti razvijena laboratorija za ispitivanje mikroalgi a kroz projekat finansiran od strane NATO SPS programa. Uz uspostavljanje istraživačke linije, radiće se na konkretnim zadacima poboljšavanja lipidnog profila, brzine rasta, i otpornosti na sredinske stresore kod različitih komercijalinh sojeva mikroalgi. Cilj je da se promoviše proizvodnja biogoriva, kao i da se uspostavi referentna laboratorija za mikroalge, koje uz potencijal za ekonomsku eksploataciju predstaljaju i ozbiljne zagađivače.

V) Upotreba biomase
Istraživači Centra za zelene tehnologije rade na optimizaciji metoda izolovanja polimera i enzima iz otpadnog biljnog materijala (otpadni drvni i poljoprivredni materijal, čokovi kukuruza, ljuspe soje) i njihove dalje upotrebe u industriji. Pošto je naša zemlja poljoprivredno orijentisana, postoji velika količina otpadne biomase koja bi se mogla iskoristiti po principima zelene tehnologije.

3. Primena biopolimera u medicini, poljoprivredi i prehrambenoj industriji

A) Biopolimeri u medicini i farmaciji
Rezistencija bakterija na antibiotike je sve veći problem u medicini i farmaciji. Poslednjih godina su u fokusu istraživanja antimikrobnih supstanci na bazi prirodnih jedinjenja. Istraživači Centra za zelene tehnologije rade na dizajniranju i optimizaciji antimikrobnih supstanci na bazi prirodnih polimera biljne porekla. U toku su istraživanja koja za cilj imaju tretman hroničnih rana kod kojih se najčešće javljaju različiti sojevi rezistentnih bakterija.
Sa druge strane istraživači rade na razvoju biopolimera koji bi se koristili kao nosači za kontrolisano dostavljanje lekova. Naprimer, lekovi koji oštećuju sluzokožu želuca mogu se inkapsulirati u nosače na bazi biljnih polimera (ksilan, celuloza) koji će reagovati na promene spoljašnje sredine kao što je povećanje pH vrednosti, i u tim uslovima otpuštati lek.

B) biorazgradive folije za aktivno pakovanje namernica

Način pakovanja i skladištenja hrane veoma je bitna karika između kupca i proizvođača jer u velikoj meri utiče na kvalitet, svežinu, hranljivu vrednost i rok trajanja namirnica. Najčešće korišćeni materijali za pakovanje hrane su na bazi plastičnih polimera dobijenih preradom naftnih derivata, a koji su praktično nerazgradivi, veoma mali deo se reciklira, njihovo odlaganje uzrokuje zagađenje životne sredine i predstavlja ogroman ekološki problem. U skladu sa sve zahtevnijim higijenskim, sigurnosnim ali i ekološkim standardima na nacionalnom i internacionalnom nivou, neophodno je konstantno raditi na razvoju novih materijala i tehnologija pakovanja hrane. Ono što je posebno važno, svakako je ekonomski faktor, pri čemu je poželjno da materijali za pakovanje hrane budu napravljeni od lako dostupnih i jeftinih sirovina. Istraživači Centra za zelene tehnologije već duže vreme rade i nastaviće rad na razvoju ekološki bezbednih materijala za pakovanje i skladištenje hrane (mesa, voća i povrća), a koji će imati zadovoljavajuća mehanička, antimikrobna, i antioksidativna svojstva, da budu otporni na vlagu i uticaje spoljašnje sredine, sa ciljem sprečavanja prezrevanja i truljenja i produžavanja roka trajanja.

Zelena poljoprivreda

A) održiva ishrana biljaka u uslovima stresa
Veliki gubitak prinosa poljoprivrednih kultura u uslovima promene klime i narastajućeg delovanja biotskih (bolesti i štetočine) i abiotskih stresnih faktora, prepoznat je kao jedan od glavnih problema u obezbeđivanju dovoljne količine hrane za rastuću svetsku populaciju. Kao jedno od rešenja tog problema, osim standardnih mera selekcije i oplemenjivanja biljaka, u novije vreme se pristupa različitim agrotehničkim merama koje doprinose povećanju tolerantnosti useva na višestruki stres. Jedna od najefikasnijih mera jeste ishrana biljaka, koja sa jedne strane doprinosi povećanju tolerantnosti biljke na stres, a sa druge strane omogućava postizanje potrebnog prinosa odgovarajućeg kvaliteta. Održivi pristup ishrani biljaka podrazumeva postizanja boljeg kontinuiteta biljka-zemljište i povećanje efikasnosti iskorišćavanja hranljivih elemenata kod biljaka, čime se smanjeuje unos mineralnih đubriva, čuvaju neobnovljivi prirodni resursi (npr. fosfati) i smanjuje utrošak energenata za proizvodnju mineralnih đubriva, kao i zagađenje okoline. Naša istraživanja usmerena su najpre ka upoznavanju molekularnih mehanizama kojima koren biljaka usvaja mineralne elemente i signalnih mehanizama uključenih u odgovor biljke na nedostatak ili višak mineralnih elemenata, a takođe i ka upoznavanju značaja mineralne ishrane u uspostavljanju (agro)ekosistema narušenih antropogenim aktivnostima. Posebna pažnja posvećena je izučavanju višestruke uloge silicijuma, korisnog mineralnog elementa za biljke, u uslovima narastajućeg stresa spoljašnje sredine (nedostatak hraniva, toksičnost mineralnih elemenata, zaslanjenost zemljišta) i napada patogena, kao posledica globalnih promena klime. Pored fundamentalnog, naša istraživanja imaju i praktični značaj, jer su posvećena razvoju novih održivih (“zelenih”) strategija đubrenja, sa aspekta optimizacije unosa i boljeg iskorišćavanja đubriva, a u cilju proizvodnje zdravstveno bezbedne hrane dobrog kvaliteta i očuvanja okoline. Osim navedenog, naša buduća istraživanja biće usmerena i na poboljšanje vezivanja ugljenika u sistemu zemljište-biljka i smanjenje emisije ugljen-dioksida sa jedne strane, kao i biofortifikacije hrane biljnog porekla mineralnim elementima od značaja za zdravlje ljudi.

B) Ispitivanje mehanizama odbrane biljaka u uslovima slanog stresa
Slani stres predstavlja ozbiljnu pretnju mnogim poljoprivrednim kulturama u celom svetu i izvor velikih gubitaka u svetskoj ekonomiji. Biljke su razvile različite mehanizme odbrane od slanog stresa. Odavno je poznato da slani stres dovodi do formiranja reaktivnih kiseoničnih vrsta koja dalje izazivaju metabolički disbalans u ćelijama i tzv. oksidativni stres, koji se manifestuje u oštećenju ćelijskih membrana i DNK, denaturaciji proteina, oksidaciji ugljenih hidrata, razaranju pigmenata i inhibiciji aktivnosti enzima. Da bi se biljna ćelija odbranila od razarajućih kiseoničnih jedinjenja, aktiviraju se različiti enzimski i neenezimski mehanizmi odbrane. Naša istraživanja odbrane biljaka od slanog stresa su fokusirana na merenje antiokidativnih aktivnosti enzima (peroksidaze, katalaze, superokid dismutaze, askorbat peroksidaze, glutation peroksidaze) i analizu neenzimskih antiokidativnih jedinjenja uz pomoć tečnomasene hromatografije. Ječam i sočivo predstavljaju najzastupljenije biljke u ishrani najmnogoljudnijih zemalja kao sto su Kina i Indija, pa je razumevanje mehanizama odbrane od slanog stresa veoma važno za povećanje prinosa ovih poljoprivrednih kultura. Zbog učestale pojave glutenske netolerancije kod ljudi, unapređenje u gajenju bezglutenske biljke kvinoe bi moglo da doprinese povećanju prinosa ove važne kulture.
V) Ekologija restoracije
Ekologija restoracije (ekologija spontane obnove prirode) je oblast bioloških istraživanja koja poslednjih desetak godina izaziva rastuće interesovanje naučne i stručne javnosti prvenstveno u najrazvijenijim zemljama sveta (http://www.ser.org). Glavni cilj istraživanja ove oblasti je razvijanje održive strategije upravljanja predelima degradiranim antropogenim (prvenstveno rudarskim) aktivnostima koja bi bila jeftinija od klasične tehničke reklamacije, a pritom očuvala biodiverzitet, važne ekološke procese kao i ekološki integritet tih predela. Ekološka restoracija kao pristup degradiranim predelima se zasniva na podrobnom poznavanju procesa pre svega spontane sukcesije vegetacije (koji je, nažalost, još uvek izrazito specifičan za svaki lokalitet, sa jako malo mogućnosti za generalizaciju principa), kao i na poznavanju delovanja različitih faktora životne sredine na taj proces, kako bi se spontana obnova prirode mogla „voditi“ u željenom pravcu. Iako je koncept ekološke restoracije inovativan, daleko manje košta od klasične reklamacije/remedijacije zemljišta, i direktno doprinosi zaštiti prirode, u našoj zemlji mu se međutim još uvek ne poklanja pažnja ni naučne a ni šire javnosti.
Trenutna istraživanja i perspektiva
Povezivanje ekologije vegetacije sa fiziologijom ishrane biljaka (prvenstveno sa fiziologijom mineralnog stresa) otvara nove mogućnosti za razumevanje fundamentalnih procesa koji određuju tok spontane obnove prirode (vegetacije i zemljišta) na marginalnim zemljištima, a posebno na zemljištima degradiranim industrijskim aktivnostima gde abiotski stres predstavlja glavni ograničavajući faktor za korišćenje. Proučavanje odgovora spontane vegetacije na mineralni stres (nedostatk, odnosno višak mineralnih elemenata) daje uvid u funkcionalne karakteristike vegetacije i omogućava razumevanje generalnih principa obnove prirode, što danas predstavlja glavni izazov izučavanja ekologije biljaka u svetu. Posebno, planirana dalja istraživanja uključuju ulogu silicijuma u sukcesiji vegetacije, kao i specifične adaptacije (npr. deficit fosfora, toksičnost bakra) na nivou spontane vegetacije, čije poznavanje ima direktnu primenu u upravljanju ovakvim zemljištima.

Sinteza materijala na principima „zelene“ hemije
A) razvoj novih materijala ij inovativnih metoda sinteze i procesiranja materijala na principima „zelene“ hemije
Istraživači Centra za zelene tehnologije se trude da u što većoj meri primenjuju principe „zelene“ hemije u sintezi i procesiranju materijala. U pitanju su 12 principa koje je nauka definisala kao osnovne principe koje treba poštovati u cilju povećanja zaštite životne sredine u hemiji i tehnologiji, kao na primer izbegavanje toksičnih prekursora i rastvarača, smanjenje potrošnje energije i opasnihotpadnih supstanci, povećanje prinosa hemijskih reakcija u cilju smanjenja otpada, itd.